KAZANOVINE OSPICE
Desetog septembra dvehiljade jedanaeste godine, oko šest popodne, ugledao sam prvi put svoju sadašnju ženu. Odmah sam izronio iz mrtvila u koje padam kad mi nije ublizu neka zgodna žena. Veći deo svesnog života proveo sam okupiran njima. One su ozbiljno ugrozile moju intiligenciju pa i karijeru. U školi, i osnovnoj i srednjoj, te na fakultetu, imao sam problema s učenjem i shvatanjem jer su mi u glavi uvek bile žene. Znanje je zbog njih u mene jedva ulazilo; poput debelog pisma u tesnu kovertu. Bolovao sam donedavno od tog sindroma i za njega jedva naš'o lek. Ili pošteno rečeno lek je naš'o mene. Bilo mi je žao da radim bilo šta što nije u vezi sa ženama.
Čim se ruka moje buduće žene ugezdila u mojoj i malo odstojala, iz nje se u mene nešto ulilo i tu je i danas. Šta je to, ko je to i od čega je, nemam nameru da objašnjavam. Pre toga sam u skladu s dogovorom preko telefona tražio broj po naselju na kom je. Kad sam nabas'o na tablu s 27 nisam slutio šta me gore čeka. Priče o prijatnosti daleko su nezahvalnije i suženije temacki i po sižeu od priča o neprijatnosti. Ima više drame u prolazu noža kroz kožu, nego u njenom milovanju. Ova priča će biti o milovanju.
Prema adresi na kojoj već tri godina srećno živim pošao sam čist, namirisan ali čudno obučen: sandale na čičak, bermude na čičak, košulja, na šta, pa na čičak! Dok smo me skidali nakon kraće uvertire, jer takva su pravila ljubavi na prvi pogled, soba je odjekivala od cepanja, kidanja, čupanja što gnaniči s besom. Sličan zvuk pravi široka, samolepljiva traka dok se otrže s paketa. Ja to znam. Godinama to slušam na poslu.
Nekoliko sati posle s podsmehom smo gledali na gomilu moje gardarobe. Ja obučen u odnosu na ja golog već je preš'o u prošlost. Rastezao sam se, nameštao i pararadirao svojim atributima. Starost me je nežno golicala perima.
Moja buduća žena je iz faze upoznavanja, rukovanja i odeće na sebi, još lakše prešla u golu fazu. Embrio mog seksusa se formirao na erotskim danskim filmovima, a njen u Danskoj. Nosila je i državljanstvo zemlje u kojoj je zamišljan Hamlet. Skoro će ga dobiti i naša beba.
Divno je kad se nađeš s druge strane stida sa ženom što ti pasuje kao najfinija rukavica. Dobrih deset minuta sam joj pod pupkom izvodio zvukove kao kad isisavaš srž iz šuplje kosti. I nakon složno dostignutog orgazma naš'o sam se dole al' s prionutim uvom, ne ustima. Odmarao sam na Venerinom bregu i osluškivao šta se ispod kuva. Dečak il' devojčica?! Bolje devojčicaJ
Posle sam piš'o po prvi put u njenu šolju, zagledajuć' kreme, meleme, kupke. Mirise. Na kupatilskim vratima s anatomskom kvakom, visile su dve zakačke. Na njima je kurzivom pisalo his i hers (njeno i njegovo). Na zakački za njeno visilo je nešto lako i tanko što se prigrće posle kupanja, a na njegovom ništa. Kuka je čekala mene.
Te nedelje u septembru nisam imao jasnu predstavu kod koga i zašto idem i šta se očekuje od mene. Kad razgovaram sa ženama prvi put ne slušam šta mi kažu već kako zvuče. Slično se osluškuju i ptice. Rasprava se razvila u pravcu toga da l' da me glas s druge strane slušalice persira il' ne i dogovoreno je da ne.
Dan pre desetog septembra, dve hiljade jedanaeste, kada sam po prvi put čuo glas svoje sadašnje žene i dogovorio se da budemo na ti, odzvonilo je ravno dve godine od kako me izbacila bivša. Šesn'est godina braka, poput šesnaest balona punjenih helijumom, pogubilo se nebom. Nešto je u našem udobnom i prostranom gnezdu u kojem je bilo i pilića - puklo, otkaćilo se, uradilo pjonnngggg. Tako čini zidni sat s visećim tegovima kad mu dojadi da služi i pokazuje ti vreme. Bilo je i suza, po kakvoći gustih i zrelih, ali ne i nade da ću seksu van kuće reći ne.
Ušao sam u jednu sobu, drugu, treću, četvrtu, da upamtim šta ostavljam. Za uređivanje stana smo dali malo bogastvo. Vrhunac je bila šolja iz Švedske koja pere i briše dupe. A kuhinja, o kuhinja, srce našeg braka, u kojem sam najviše voleo da jedem i isčekujem hranu; pa posuđe od gusa blizu kojeg je opasno svađati se da ne dobije krila. Pekač za hleb, mašina za pomfri i kokice, okretni ražanj, vitrina za crna i bela vina što ih nisam stig'o dopiti. Uz to ptica, pas i riba. Nešto što leti, hoda i pliva! Da bi donelo kući sreću. I nije nam donelo. Obeć'o sam joj bundu ako me pusti da optrčim još koji krug u slobodi, počasni! Crna ptica starosti je kričala i graktala požuri, požuri! „Kupiću je ja tebi al' da budeš uz nas, moronu“, rekla je. Bilo je još leto a mi smo pričali o bundama i krznu. Zamislih kako se kuvamo u njima. Deca su telom bila tu, al' dušama u kompjuteru. Pištale su i štektale igrice. Jedino je pas, naš upijač sreće i nesreće i njen barometar, moj odlazak shvatao ozbiljno. Plakao je. Prečio mi put. Uvijao se oko nogu i spoplit'o me. Govorio nešto opominjuće na svom psećem jeziku. Ali uzalud. Ko zarezuje kućnog ljubimca i njegove vizije?! Ko? Noge su pošle niz stepenice i iznele me na put. Neki glas naredio da idem pravo, samo pravo. „Pa kako ste mogli da drndate po tastaturi dok vam tata odlazi, bre?!“, zavapio sam godinu posle na dosuđenom mi vikendu dok su deca gutala ćevape a ja očima njih. Užasno sam patio al' i menjao ljubavnice. Svaku sam gnjavio pričom o svojoj deci. One, moje ljubavnice, bile su mi jedini terapeuti. „Pa mislili smo da ćeš za koji dan da se vratiš“. „Ili koju godinu“, rekoh!
Moja nekadašnja porodica je mesožderska po vrsti. Hranila se svežim lešinama svih uobičajenih životinja predviđenih za jelo. Stan nam je mirisao na meso i razne umake na bazi mesa. Danas, godinama posle, mene nova žena uči da brstim trave i jedem neka mesa s grudi ptica pomoću kojih one lete. Dnevni unos suncokretovog ulja može se nakapati u oči dok se maslinovim, lanenim i ćurokotovim, izdašno oblaže iznutra. Sad mi i govno drugačije miriše a i ja sam. Od sprava jedino se ima sokovnik - lepo čudo što muti sve sa svačim - i kućni bicikl. Kobasici je, osim onoj u gaćama, zabranjen pristup. Jutrom mi nova žena prinosi sok i moli me da joj priznam ako me nešto i najmanje boli. Pokazujem na ono ispod pupka i keserim se od sreće. Majmuni su mi rod. Imamo već bebu, školski lepu i zdravu bebu rođenu bez poteškoća, a beba treba jednom u obdanište, škole, fakultet, pa i pred oltar! Ko će je predati mužu ? Ja, ja, ja.
I što se kaže svaka bolest ima svoj kraj. Nek se ova moja zove Kazanovine ospice. Boginje bi bile prejake. Od ospica sam dugo i bezazleno bolovao ne htejući se lečiti. Zbog toga sam kao loptica u fliperu bacan tamo - vamo. Sada sam do kolena u starosti. Osećam kako nežno mili uz mene. Jednom kad me nadvisi ja ću voleti ovu istu ženu a i ona mene. I nemoj da me iko leči od tog.
IZDAJICA
Moje povremeno pojavljivanje u Beogradu i njegovoj okolini bazira se na emocijama koje do sad ni jedna gumica nije izbrisala. Ni događaj na granici između Bosne i Srbije zvanoj Karakaj. Zbog toga ne koristim više taj prelaz iako tu rade i ponašaju se neki drugi ljudi. Izbjegavam mjesta na kojima nisam bio voljen.
Godine, 1997. pošao sam sa Srđanom za Srbiju pun entuzijazma i leptirića u stomaku. Srđan je u ratu izgubio ruku. Bio je pripadnik vojske Republike Srpske a ja Armije Bosne i Hercegovine. Svako je nevoljko, na zov prilika iz devedeset druge, izaš'o da brani svoj prag; on u predgrađu Sarajeva, ja u njegovom centru. Ne bih da razmišljam šta bi bilo da nam je neko razmjenio adrese i račune za struju. Ionako je previše zbrke.
Moj razred je obilježavao dvadeset godina od mature i sjetio se da postojim. Dobar je to razred bio. Pamtio je one što su ga činili.Do mene je došla Olga Lazić, defektolog po struci, i hvala joj. „Dodji čeka te tvoje mesto. Rezervisali smo Akvarius, biće super“. „Dobro dolazim“, zamucah preko brda i dolina kroz tek zakrpljenu telefonsku vezu i skoro odmah počeh da se spremamiako me je od polaska djelilo nedelju dana. Moj razred. Moj. Tačno sam mog'o da izevociram kako miriše i gdje ko sjedi. Neki ljudi nikad ne iskorače iz školskih klupa i mladosti. Jedan od takvih sam ja.
Srđan, rođeni Bosanac iz Lukavca,nije imao nikakve veze s mojom maturom i XIV beogradskom gimnazijom preko putakoje sam živio i čet'ri godine je gulio. Bio je lijep i čudan; kao da je tek sišao s freske i navuk'o džins... i pobožan. To me kod ljudi uvijek fasciniralo. Povez'o nas je pos'o oko šverca knjiga na relaciji Bosna-Srbija i obrnuto. Ako su narodi ratovali nisu i njihove knjige mudrovao sam, unaprijed uživajući u njihovom suživotu na policama knjižare Buybook. Buybook je u to vrijeme jedini u izlogu imao srpske knjige i ćirilicu. Zarada od njih je bila mala ali romantična. Ljudi zbijeni u nacionalna stada povezivali su se putem knjiga za koje ne bi ni znali da su napisane da nije nas, bajbukovaca. Proći će još koja godina dok putovanje i pokazivanje putnih isprava postane rutina.
Iz svog stana u Hadži Prodanovoj ulici mogao sam zumirati učionicu i vidjeti šta na tabli piše (Olja voli kurac, kurac voli Olju. Sutradan:Poližeš Olji pitčku nepičkumoronu). Mjesto gdje jedem i spavam od mjesta gdje učim, djelilo je desetak metara vazdušne linije. Vidik su mi presjecale bandere i žice. Na žicama su ponekad čučale ptice i čavrljale na svojim jezicima. Kad bi po kiši na njih sletilooveće jato i natopilo se vodom, klembesile su se i prestajale sprovoditi struju. Mahano je s prozora krpama i metlama i vikano išššš! (Puno ljudi iz zgrade je jednom nogom još bilo u selu) Volio sam da zurim u taj leteći soj nejasan meni, kao što sam ja bionjemu. Fascinantno je šta je sve priroda stvorila da bi se čudili.
Put u polupanoj, rashodovanoj Opel Korsi, ćelavih guma, sa šrafcigerom što tandrče na komandnoj ploči i leti tamo-vamo, započeo je pun očekivanja s moje strane. Šest godina, ako ne računamo san i maštu,nisam prešao Drinu; ni pješke ni na točkovima ni putem splava il'čamca. Da sam patuljak iz bajke koji može da uskoči u ljusku oraha i preplovi je, ali nisam! Oveći sam komad čovjeka žigosan dokumentima od rođenja.
Rampa na granici nije bila automacka. Radila je na ljudski pogon. Nekad je lakše postojati kao životinjka nego čovjek. Životinje prolaze kroz ono što ljude dijeli. Čitave porodice medveda i vukova, raspomaljene pucanjem, detonacijama i nadletanjem hilikoptera i aviona, su za vrijeme rata u Bosni prebjegle tamo gdje se ne puca. Zna se koliko one imaju jači sluh od nas. A i čula. Pola rata sam, pipkajući i poginjući se, proveo u hodu za svojim mačkom, vjerujući u njegovu predviđalačku moć. Znao sam gdje je on da nema smrti. I eto me kako ovo pišem...
Ajd sad da nam kažeš šta si radio u ratu? Lepo po redu. Imamo
vremena – pitan sam malo posle. Granica je bila pusta i kao stvorena za iživljavanje na meni. Pasoš je žustro listan, stranice samo što nisu čupane iz njega. Pečati Hrvatske, Mađarske, Engleske a i ajoooj Amerike. Mogli su me smatrati i njihovim čovjekom a Korsu i Srđana kamuflažom, podrugivao sam se u sebi. Još su se dimili krateri bombi bačenih po Srbiji, a prašina slijegala. Ako sve dobro svrši napokon će se moj pasoš sljubiti i sa srpskim štambiljom. Ooo Savo, Dunave, Avalo i Kosmaje. O moj slatki Beograde. Pomozi da se prebacim do tebe. Da se večeras izgrlim, izljubim, napijem...
Pratio mačka – rekoh posle duže stanke.
Jel se ti do zajebavaš s nama?!
Gledo kako da ostanem živ ustvari – apelovao sam im na srca.
Ma odgovaraj na pitanja, ne filozofiraj! Na čemu si to ti,aaa!?
Bio sam u Sarajevu.
U kom delu.
U centru.
U centru (podrugljuvo)?
U centru (pomirljivo).
Ime oca?
Đorđe.
Đorđe (kao iznenađeno)?
Đorđe (kaoda se svaki otac može zvati tako).
Muk. Srđan prilazi. Pokušava blagim riječima umilostiti graničare koje sam to posle podne spašavao od dosade. Njegovi dokumenti i prazan rukav vape da mu se ukaže poštovanje i da se na mene toplije gleda. Obnovili smo druženje poslije rata. Sad ga kalimo.Srle ako budeš čitao ovo izvini što te pominjem bez dozvole. I što mašem tvojim šupljim rukavom...
Da nisi ti njegov advokat aaa?! Ajd dalje tamo, niko te nije zvao. Možeš i da ideš.
Mi smo pošli zajedno...
E baš si našo s kim ćeš. Ajd mrš.
Reflektor pažnje sa blijedog freskolikog Srđana odanog porodici i crkvi, vraća se na mene. Od oca nema pomoći. Umro je davno.Otac se borio za Jugoslaviju, a ja silom prilika protiv nje. Izašao je iz rata kao kapetan. Kad bi popio govorio je: „Šta god smo stvorili u zlatu nam je plaćeno. U zlatu.“
Sram te bilo. Đorđe aaa?!A gde si kreno?!
Na proslavu dvadeset godina od mature. Večeras se slavi –
deklamovao sam kao pjesmicu.
A ako ne stigneš na vreme.
Pa ima i trideset godina, četrdeset...
U bre al si ti pametan i vidovit. Ispuni ovaj formular da vidimo dal znaš ćirilicu. Adresa na kojoj ćeš da budeš prijavljen, broj telefona a i datum do kad si tamo. Mislim ako te uopšte i pustimo. To može ionako da završi u korpi.
Pišem ime druga koji mi je za vrijeme rata slao pakete i spašavao od gladi: Jovan Radojević, Crnotravska 7a. S Jovanom sam u ranoj mladosti krao kasetofone. Krili smo ih u zamrzivaču ili kod pokojnog Šuleta u kauču. Kada smo poklanjali Jocinom ocu jedan, kako ga je zvao radio aparat, žalio se što je hladan. „A ti ga ćale onda podgrej,“, reka je Joca i prasn'o u smeh. Sa Šuletom sam se čak malo drogir'o da mu pravim društvo a vikendima sparingovao sa Uglješom i Rašom. Bilo mi je čast kad bi me neki od ove dvije lokalne veličine nalupao. Svašta sam razmišljao da skrenem pažnju s poniženja koje je bilo u toku.Mentalno sam se razdvojio od mjesta na kom sam.
Sad su i jedan i drugi carinik ustali i razgledaju me kao da nikad nisu videli izdajicu malog formata. Mašu glavama na debelim vratovima i čude se Srđanu. „Ako si brale trebo s nekim da deliš gorivo što izabra baš njega? svašta“. Onaj mlađi, s tetovažom i s ožiljcima od flaše na izbrijanoj glavi, blago udara pesnicom o dlan: Pljus, Pljas. Ni meni tuče nisu strane al' ćutim, naviknut da kroz život progrizam rupe. Ova prema Srbiji polako se širi. Još malo pa će smjena na koju sam nabasao s mržnje i prezira preći na nešto drugo. To je taj tempo.
Ccccccc, imaš sreće što mi se rodio sin pa žurim kući – dobacuje mlađi.
Živ i zdrav bio. I mene moj čeka – kažem. Vidi se da mu je krivo
što sam omekš'o jastuče u koje zabada igle.
Pa jel te neko bre nešto pito (smješka se) aaa?
Nije nego...
Čeka li baš?
Pa dok je mali i dok mu trebam – kažem.
E to ti je tačno – dobacuje stariji. – Ja mog ne smem da upišem na karate. Bojim se prebiće me.
Ha, ha, ha – smijemo se u tri glasa. Ja najtiše.
Kapija grada u kojoj je nekad stolovao GENEX ( sad je to ZEPTER) mi se već smješka. A malo niže most što sam prešao mnogo puta. Gled'o sam ga i odozgo i odozdo dok sam plovio čamcem. Jednom sam i plivao pod njim,zavirujući mu u utrobu. Zanimala su me naličja života.
E ajd da pogledamo gepek! - Dosjetio se stariji carinik svog
baznog posla. Do sad su se ponašali kao policajci.
Sad bi po meni trebao da nam pomogne Srđanov patrljak a i Bog u koga Srđan vjeruje a ja kad mi prigusti. Naučio je s njim i da mijenja brzine. Sve u svemu davno se već navikao da nema ruke. I Srleta je čekao sin kući. Daj Bože da ne posluže nikom u ratu. Il' da se, ako baš mora, zabarikadiraju u kancelarije i provedu ga kao ćate.
Malo ljudi je imuno na ratne invalide. Pogotovo na one koji nešto rade, a ne prose. Carinik se stvorio kraj gepeka što se očekivano zaglavio. Srđan je iz kola izvadio šrafciger i zabio ga u bravu. Krš je zacvilio. Dok sam bio dijete mislio sam da i kola osjećaju bol. Kad je otac ulubio našu grao Bubu čitav dan sam je oplakivao. U blatobranu sam vidio obraz, u izbuljenom faru –ranjeno oko. Faca folcike se ukrivila kao kod šlogiranih ljudi.Morao sam uvijek nešto da žalim i volim. Jal živo, jal mrtvo.
Carinik je zakovao pogled za patrljak koji je izvirivao iz rukava. Ako patrljak može biti lijep i fino obrađen ovaj je bio. Po vojnom rasporedu JNA Srđan je član posade tenka. Izgubio je ruku navodeći paljbu na grad u kojem sam bio. Tenkovka granata ju je odnijela ne aktiviravši se. Predviđeno je da eksplodira i rasprsne se u sudaru s nečim tvrđim nego što je čovjek.
Onaj mlađi carinik, što je priželjkivao da me udari i kazni zbog strane u ratu, ost'o je u kancelariji da se ljuti na kompjuter i lupa ga. Neki ljudi uvijek moraju nešto da mrze il' vole.Ne zna se šta je od toga opasnije.
Ajte vas dvojica svojim putem – reče iznenada carinik.
Izgubio je volju na nas. Nešto ga je iznutra spopalo i poljudilo. Pomenalholilo. I on je imao svoje strane. Šta to toliko, ako nije droga, može ispuniti gepek male, zarđale Korse koja jedva ide?! Šta? Ako švercujemo štogod onda to mora da je nešto naivno i glupo kao što su knjige.
. . .
Ovo sam ja domišljao dok sam plovio kroz ravnicui upijao je. Granica je kilometrima iza nas. U gepeku, koji stvarno Srđan nije mog'o da otvori jer je zapeo po Božijem nalogu, dva paketa puna knjiga i ulje na platnu za Jocu. Dovoljno da se pokrije put, više puta ruča, večera i poneko časti. Odlučeno je da razredu što me isčekuje večeras platim piće. Oću da ga zarazim svojom srećom. Dok prolazimo Loznicom širom otvaram prozor da je se nadišem. I mirise fabrike vještačkih boja i lakova„Zorka Šabac“ ušmrkavam kao koku. Prozor ne zatvaram ni kroz dimnu zavjesu gorućeg granja i korova. U kukurizištu PKB-a– mokrim i pjevam. Srđan čeka s patrljkom u krilu. Njegov mir i nemir ne zavise od povjetarca kao kod mene. Svira Galija, Bajaga, Idoli. A onda toroču VESTIIIIII.Mašem ljudima što sjede na tronošcima pred kućama i gledaju kako prolazim. Kao neka stara devojka, koja me se priseća, Srbija je skupila noge.Pa ih raširila.
