Бошко Ломовић, Посјекли су ми трешњу

Посјекли су ми трешњу, ону изнад куће,

Стајала је на бријегу к’о царица мисирска,

Језиви врисак поцијепао је свануће,

Па крикнула тишина, језивија од вриска.

Јаукнуло је дрво, јекнуло кроз еоне

И наузнак пало посред мравље колоне.

Ливадски урес и сунчево сидриште,

Загрљај дýгин, одсјај вечерњег жара...

А никада никоме није на пут стала,

Ни мрава згазила, ни видик заклањала.

Посјекли су ми трешњу, невину као суза,

Пресјекли пилом грло зују пчелињему,

Сурвали чаробан дворац мојих муза,

Никада Ерато више неће пјевати у њему.

Издахнула на постељи дивљега вријеса –

Њено је издахнуће дотакло дно небеса.

Изгубљено ће да круже малене птице

Над зјапом гдје је невино расла и цвала.

Залутаће Мјесец, Даница и Горска Вила,

Сви којима је трешња путоказом била.

Невјесту јесени, зиме, прољећа, љета,

Које је годишње доба, ја више не знам,

И не знам више која је страна свијета,

Не знам који је дан, ни колико је сати,
Нити куда пођох, ни кад ћу да се вратим.

Кад буду долетјела, чим маслачци зажуте,

Како ће стреху пронаћи ластавичија крила,

По чем' ће ждрал познати плаве небеске путе?

Пола године румена, пола године бијела,

Трешња је била софра дјеце, птица и пчела.

Наричу вјетрови хорски, оплакују је кише.

Нико ми неће доћи и никога не чекам

Док малаксалим пером ове стихове пишем,

Жежем воштаницу и молим Вишњег, гóре:

Узми је, Боже, к себи нека Ти краси дворе!