potop
jutro je poplavilo grad naše mesto pod stratusima
duboko dole plutaju pijanci pekari
iskolačenih očiju. deca. žene sa vodenim lotosom
u kosi šire se kao svemir umrlim sisama.
šuškaju podbule bradavice zagušljivi stešnjeni sokaci
staju u načeta prsa postaju veliki slani bezdan
žubore telesne šupljine, žubore krovovi
veliki šiljati radari mračne duboke lešine
neko cvili: sve teče. sve je opet tiho.
nad našim umornim dvorištima
po našim prljavim skalpovima
velike bele vekne kao grobovi
svetle pod nervoznim mesecom
nekad su nas tako dobro
plašili potopima. danas je strah
način. svi znaju
čega će se plašiti sutra
ne strepimo kad voda do grla
vazduh do nozdrva
sasvim duboko usnule miruju naše truleži
svi smo tu, najzad, sumrak
svi smo voda
na mestima gde je dovoljno hladno
(iz ciklusa Kopenhagen)
na mestima gde je dovoljno hladno
ptice imaju zadebljale podlanice
ljudi nose velike teške jakne
sneg se nikad ne topi
mape su ravne i sumorne
kažu da je pod ledom nestao svet
bezoblični pejzaži ne ostavljaju dovoljno
prostora za nesuglasice. samo se
kao veliko teško slepilo
navuče svetlost na oči i zalede
vrhovi trepavica. tu se zadesimo
dlanove grejemo na termos boce
mislima ponekad ka zavičaju
lutamo i tiho prebiramo sve svoje
zločine.
mada nas brzo prođe.
lako se prepustimo zaboravljanju.
