(Учесник Ратковићевих вечери поезије 2015.)
Рођен је 1949 године у Липолисту код Шапца.
Објавио је песничке књиге: Двојник, Извесно време, Стихови, Сумња у огледало, Школа трајања, Свет на кожи,, Обичан живот, Невидљива места,
и књигу изабраних песама Путовања кроз близине.
Добитник је награда Бранко Миљковић, Мирослав Антић и ВаскоПопа, као и награде Заплањски Орфеј, коју додељују Миљковићеве поетске свечаности у Гаџином Хану, родном месту Бранка Миљковића.
Песме су му превођене на руски, јапански, шпански и македонски језик.
Члан је Српског књижевног друштва.
Живи у Липолисту.
КУЛЕ
Куле од дана,
куле од јутара
и вечери.
На основу тога, кажеш,
и наши животи у нама,
у некој врсти дишуће куле,
дирљиво тињају као пламичци свеће.
Негде небо исписује
румену листу жеља:
сунце отвара очи прозирном зрневљу
грожђа, руже царују у двориштима...
Негде престаје киша,
као да се завршило
прво поглавље романа
који хоће да обухвати цео живот.
Али куле се, објашњаваш,
и даље подижу да би биле срушене.
Остаје нам само ваздух –
отворамо га пажљиво као врата,
и улазимо у своје сенке,
наше куле, нестварне поседе
стварније од нас.
НИЈЕ ВАРКА
Коприве у подножју плотова,
јер тако хоће лето. Дечак прутићем
црта замишљену мапу света
у прашини, померајући континенте
само дрхтајем руке.
На дрвећу, у зеленилу крошњи,
живот слави тртенутке, сунце пали листиће клена,
жуне бескрајно уситњавају своје сопране.
Подне је, накратко, заспало у хладу липе.
Међутим (на изненађење поквареног часовника
који је део игре), време упорно цури.
Са шкрипом дрвених кола стиже сумрак.
Дечак сумњичаво зури у нестварне облине неба,
у нераспознатљива поља огрнута тмином.
Најзад, губећи стрпљење, црвени месец
израња из таласасте шуме и убеђује
дечаково срце да остане будно.
То није варка, шапућу далеке звезде,
стварнији свет од овог нећеш наћи.
