Milica Milenković (1989), diplomirani je filolog-srbista. Objavila tri knjige: roman „Homunculi“ (2010) i zbirke pesama „Manje od dlana“ (2012) i „Via Militaris, Via Dolorosa“ (2013).
Nagrade: Prva nagrada na Festivalu poezije mladih u Vrbasu (2011) i Prva nagrada na Festivalu kulture mladih Srbije u Knjaževcu (2012), Timočka lira koju dodelјuje Radio Beograd 2 za najbolјu pesmu (2012.)
Finalista 45. Ratkovićevih večeri poezije u Crnoj Gori (2015)
Poetske, prozne i kritičke radove publikuje u književnoj periodici u zemlјi i regionu
GOJKOVICA
Prazno ime nade i prelepa žrtva
u zidu bez zvezda pravedno se sreću.
B. Milјković
Odveli su me,
odveli su me u beskraj, u prazninu...
Odveli su me,
dva mi oka spojili sa nebom.
A rekli su vodimo te da vidiš
kako se pravi istorija.
Izbavite me odavde, lađari što vam barke
u osvit plove mojim nebom.
Hodite brže k meni, porušite ovaj zid.
Oskrnavite ovaj nečasni grob.
Svežite ruke neimara.
Dozivam vas nemim usnama
dok vekovima prolazite ovuda.
Pružam ruke bezruka
imena stavlјenog u pesmu, kao u grob...
Rekli su: Ostavismo ti oči da oplakuješ
sebe i rekli: I dojke da podojiš dete,
a deteta ni od kuda.
Samo nebo stišće bradavice ogromnim
ustima i krezubi robovi i sluge i žene
i pijani sultani...
Čujete li, lađari, kako vam srcem kucam u zid.
Donesite bela jedra,
belim platnom pokrijte dojke
stasite kule u praznini.
U ušima mi
huči, huči Bojana
voda koja vekovima
pere krvave dojke
i krv pretvara u mleko.
Huči, huči Bojana
u njoj mramori svemir
ocrtavajući mlečni put,
na kumovoj slami poslednji trag
sazvežđa mi skinutog sa kože.
Hitajte, lađari, k gradu.
Obznani se: uzidana sam u temelј sopstvene tvrđave.
Obrišite suze s očiju koje večno oplakuju svoj zid.
ILI OD ZLATA JABUKU
„Zlo je, moja vijerenice lјubo!
Imao sam od zlata jabuku,
Pa mi danas pade u Bojanu,
Te je žalim, pregoret' ne mogu.“
(Zidanje Skadra)
Kada prolazite ovuda
bilo da plovite Skadrom
ili pohodite narodnu poeziju
uzmite kap vode iz Bojane
koja vekovima peva Gojkovici
ženi bez ičega
žrtvi sopstvenog strašnog usuda
nije tragedija izdaja njenog Gojka
nije tragedija laž njenih zaova
ni oboren pogled njenih devera
tragedija je njena u njenom začeću
tako osmišlјenom da se ugasi
u zidu jednog grada
imala je oči, a nije videla
imala je uši, a nije čula
imala je noge kao u košute,
a nije pobegla
tako lakoverna, razigrana, puna sebe
mrsila je toga jutra dugu kosu
vetar je otišao dalјe
a ona ostala u svojoj šišarci
da traži uspenje
ili od zlata jabuku
u vodama Bojane
NARODU
Narode,
zar stvarno misliš da si tako veliki
kad piješ mleko iz dojki ubijene
kada je vaspitavaš tako
da nema ime, oči, uši i noge
Tražiš joj da stavi melem na belu kugu
prihvati ruke muškaraca,
a potom neimara i trista majstora
da ih pusti da je učine ženom
i pusti ih da joj puste krv
pusti ih da im bude stub po kojem
će sazidati grad
Narode,
u čemu je tvoja slava i hvala
kad u tradiciji šaku tela majke pokopavaš
zatvaraš kosmos da ne rađa više
od očiju praviš nebo
od mleka vodu
pa pojiš siromašne i uboge duhom
naređuješ pesniku da peva i plače
nad gradom bola
da pronosi vest vekovima unapred
kao poslanicu
sve to da bi udovolјio strancu-vili sa visoke planine
koja ne dozvolјava da sazidaš svoj grad
ovde na Balkanu
nikada
ČITAOCU
Čitaoče,
nisi dobro razumeo Zidanje Skadra
tu malo ima o zidanju grada na Bojani
o rušenju njegovih temelјa
tu mnogo ima o našoj zemlјi
u kojoj nema Stoje i Stojana
kojoj smo mnoga dali imena
da bi svako poklonili istoriji i pesmi
Tu ima mnogo o temelјima našim
koje ruše planinski bogovi i vile sa zapada
doleću i danas k'o u srednjem veku
samo u metalnim belim oklopima
sa još širim krilima,
belim hartijama i bombama
Čitaoče,
i danas se traži Gojkovica,
majka da se razdvoji od deteta
da joj se zabravi materica
kako više ne bi bilo Gojkovića
Ovde nikome nije bitno
hoćemo li uzidati devojku lepog tela u zid
žrtvovati njene oči i kosu
zapečatiti joj kamenom usta
da joj se ni krik ne čuje
izvaditi joj dušu rukama kao čengelama
i reći vilama:
Evo, mi ovo ulažemo!
KRALjU
Kralјe,
kad dotakneš ta stopala
koja je do sada samo Gojko smeo da dodirne
koja je jedino zemlјa mirisala i lјubio vetar
kad kamenom kao, a u stvari prstima svojim
oskrnaviš njenu belu kožu i kolena
kad sastaviš njene butine
da ih nikada više nijedan muškarac ne razdvoji
ili dete
zatraži oproštaj od Boga
što si pomislio na zabranjenu
što si sve premerio stubom svoga greha
GRAD NA VODI
Okuplјaju se braća, neimari i majstori,
da grade grad na vodi
kao Skadar nekada na reci Bojani
pod nogama im tokovi istorije
zemlјa premerana
istokom, zapadom i ratom
Mašu papirima i nacrtima
valјa uzidati senku prolaznika
ili jednu ženu odavno pokopanu u istoriju
da ne rušimo tradiciju
da poteče mleko
Jedino guslara nećemo zvati
on će o drugom samo ne o našoj slavi
GRAD NA ISTOKU
Ovo je novi grad na istoku.
Ovde su neimari i majstori
sve premerili drevnošću
ispisanih knjiga
rečima izniklim iz tišine
kamena, mostova na Žepi i Drini,
proklete avlije
Skica je iscrtana rukom večnosti,
položaj grada postavlјen
prema sponi istoka i zapada
na uglu izlaska i zalaska sunca
Temelјi su udareni sa temelјima
na Drini ćuprije,
knjigama koje su mamile dečaka
pred izlogom,
potom rukopisima sopstvene tišine
u koju se uranja da bi se postalo večnost
Ovo je grad na istoku.
Ovde su neimari i majstori
izašli iz knjiga
kako bi u temelјe Andrićgrada
uzidali senku trajanja
šireći navek svetlost
više Višegrada
