prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, prevodilac. Objavio zbirke pripovedaka "Lutalice" (2006) i "Rat ljubavi i druge priče" (2007) i zbornik teorijskih radova "Hrišćanstvo i film".
Drama Smrt u Parizu je objavljen i na ruskom jeziku i imala je javno čitanje u Centru Mejerholjda u Moskvi.
SMRT U PARIZU
pozorišna drama
LICA:
LUJ FERDINAND SELIN
ERNST JINGER
KAPETAN HEL
ŽAN KOKTO
LAZAR
LISET ALMANZOR
ŠARLOTA
MAČAK BEBER
Pariz, okupacija
FILMSKI INSERTI:
- u sceni 6. – TRIJUMF VOLJE (1935), LENI FON RIFENŠTAL
- u sceni 9. – MEĐUČIN (1924), RENE KLER
- u sceni 15. – TITANIK (1943), VERNER KLINGER
SELIN, PARIZ
Muzika – setna i dostojanstvena. U ogromnoj fotelji sedi SELIN i miluje crnog mačka BEBERA. Predivna LISET ALMANZOR igra – setno i dostojanstveno. Muzika prestaje. Liset seda na pod, pored Selinovih nogu.
SELIN: Beber je dobar mačak. Uvek sam ti to govorio, Liset. Sećaš li se da sam govorio?
LISET: Nešto sam čula. Malopre.
SELIN: Moj glas.
LISET: Pre toga.
SELIN: Pre toga je bila samo muzika. Pre mog glasa.
LISET: Nešto iza muzike.
SELIN: Tenkovi?
LISET: Nemački?
SELIN: Dobri su to tenkovi, Liset. Kažem ti ja. Prva klasa. Dobri. Bogami.
LISET: U Parizu.
SELIN: U mom dupetu. U mom mirisnom dupetu tenkovi, Liset. O, da vidiš samo to dupe, sa svim tim tenkovima što idu, što prolaze...
LISET: Znam je tvoje dupe, Ferdinande. Daj mi malo Bebera.
SELIN: Ne dam.
LISET: Zašto mi ne daš Bebera?
SELIN: Ne dam ti Bebera. Kad umrem, uzmi ga. Onda mi ne treba. Šta će mi kad umrem? Ni malo mi ne treba. Bogami.
LISET: Nećeš ti da umreš.
SELIN: O-o, neću. S Nemcima ćeš ti kad mene ubiju, kurvo, kurveštino... Sve plesačice su kurve, lepo je govorila moja majka. A šta ja mogu kad volim da je žena plesačica i da je lezbijka. A lepo je govorila moja jadna, i dalje živa, majka...
LISET: Naučiću te da plešeš.
SELIN: Da plešem. Čuješ li, Beber, plesaćemo. Da. O kako ćemo samo plesati, jadni moj Beber. A moja majka, jadnica, rekla je: kad Nemci dođu, ja idem. A eto – još je tu. Žilava je to majka. Bogami.
LISET: Onda me vodi da gledam tenkove.
SELIN: A šta bi ti još htela, to mislim, pored tenkova?
LISET: Ako nećeš da plešemo, onda da gledamo tenkove. To mi nekako ide zajedno.
SELIN: Tenkovi. Zar se nisi nagledala svih tih tenkova, po bulevarima, livadama, koliko samo tenkova, svuda, bogami, nije se lako mimoići sa svim tim tenkovima i bulevarima, kažem ti...
LISET: Nikad nisam videla tenk.
SELIN: Nisi? Onda moraš da vidiš tenk. Pod hitno. Bogami. Velika je to stvar. Tenk. Nikad ne potcenjuj tenk. I plesačicu.
LISET: Divno si to rekao.
SELIN: Ne seri. Ja sam pisac. Ne umem da govorim. Gotovo. Pisac ne sme da govori. Nikad. Ništa. I gotovo. A, ne umem ja da govorim. Dosta je bilo. A eto, govorio sam radnicima, i ne slušaju. Niko ne sluša. A i ja sam od njih, od radnika. Nisam dupe brisao pufnom, ni paperjem, bogami. Znaju oni, i njima je dupe izgrebano. Debelo dupe proletersko. A sad ništa. Eto im Nemci, kad neće Selina. Eto im, pa nek mere guzice, čija je veća. A znam je, znam ja kako ti drugi mere, borio sam se ja. Znam je. Nisam ja neki napirlitani, akademik, pa piše sastave, a drugi... A-ne. Drugo je Selin. Govno je Selin. Namiriše sve, dok trepneš. Znam ja sve te Švabe, i sve te radnike, i sve te tenkove, sve to Selin zna. Sve je to Selin popišao. Bogami, popišao. Gusto. Liset, kad ćeš da se udaš za mene?
LISET: Ako mi daš Bebera. I ako mi kupiš prsten.
SELIN: Ne dam ti Bebera.
LISET: Onda...
SELIN: A ne dam ti ni prsten. Ništa. Dosta je bilo. A-ne.
LISET: Onda... Znaš šta?
SELIN: Ne znam.
LISET: Da se jebemo.
SELIN: Kurvo.
LISET: A Beber da gleda.
SELIN: Da, da, Beber. Razumem. Da. Šta si ono htela?
LISET: Da se jebemo.
SELIN: I ništa više?
LISET: Ništa.
SELIN: Sigurno?
LISET: Sigurno.
SELIN: Dobro onda. A Beber da gleda. Dok tenkovi prolaze.
Liset polako, vrlo polako, podiže Bebera sa Selinovih kolena.
- JINGER, PARIZ
Balkon. ERNST JINGER i KAPETAN HEL, u uniformama oficira Vermahta i čašama sa šampanjcem u rukama, posmatraju usnuli Pariz pod sobom. U pozadini traje bal, svira se „Na lepom plavom Dunavu“.
HEL: Pariz. Još ne mogu da verujem da sam ovde.
JINGER: Poverujte, Hel. Što pre to bolje. Vreme nikad nije na našoj strani.
HEL: Moji su bili tako siromašni. Ni boje nisu mogli da mi kupe. Uglavnom sam crtao i kopao glinu. A sad... Slikarski Olimp.
JINGER: Valjda je zato vazduh tako razređen.
HEL: Sami ste govorili da postoji samo jedan put, onaj u visinu. Zar niste, Jinger?
JINGER: Jesam. I evo nas sad. U visini.
HEL: Na liticama. Mermernim.
JINGER: A mermer je znak lošeg ukusa.
HEL: Opasan ste vi čovek, Jinger.
JINGER: Mislite, Hel?
HEL: Umete da naslutite kad se stvari bliže sopstvenom kraju.
JINGER: I tuđem, Hel. I tuđem.
HEL: A ako je taj tuđi kraj novi početak za sve?
JINGER: Ništa više ne počinje. A vi ste tako mladi, Hel.
Na balkon izlazi ŽAN KOKTO u pratnji prelepog plavog dečaka – LAZARA. Lagano prilaze oficirima.
HEL: Ali to ništa ne menja, zar ne, Jinger?
JINGER: Ne znam. Ali znam jedno. Znam da je sa slobodom svršeno, dragi moj prijatelju.
HEL: Jedan oficir Vermahta uvek će imati slobodu da potkaže drugog.
JINGER: Ne bojim se ja vas, Hel. Više me brine gospodin koji nam upravo prilazi.
Kokto čini dubok naklon i ljubi Jingera u ruku.
KOKTO: Krv pesnička jurca porama umornog bapskog Pariza, pustinjski i celibatski isušenog pod ledenom senkom usahlog falusoidnog pastorčeda Vavilona, dok germanski novosazdani Orfej svojom primordijalnom lirom budi usnule Valkire iz azurnog Stiksa, isteklog iz klonulog bedra Velikog Graditelja, koji nošen svetlošću svih Sfera, želi dobrodošlicu i pristupnicu Vama Jingere, i opet Vama, Jingere, i još jednom Vama, Jingere. Vaš Žan Kokto.
JINGER: Počastvovan sam, gospodine Kokto. Ovo je bilo nešto sasvim novo, zar ne, Hel?
HEL: Rekao bih čak prosvetljujuće.
JINGER: Kapetan Hel je takođe umetnik.
KOKTO: Dozvolite – glumac?
HEL: Slikar.
KOKTO: Razmišljali ste o filmu? O filmskoj glumi?
HEL: O filmu da. O glumi ne.
KOKTO: Ako ostanete duže u Parizu, već ću vas ja nagovoriti, kapetane, već ću vas nagovoriti. Nikako se ne sme dopustiti da takva izuzetna pojava ne postane deo filmske magije. To bi bilo ravno kosmičkoj katastrofi.
HEL: Preterujete, gospodine Kokto.
KOKTO: Ja uvek preterujem, kapetane. Ali, pre svega, da predupredimo još jednu kosmičku katastrofu. Od mnogih mogućih.
JINGER: Na primer?
KOKTO: Ne bi se smelo dogoditi da vas ne upoznam sa Lazarom. Ovo je Lazar.
Dečak se izuzetno dostojanstveno nakloni. Jinger i Hel odgovaraju naklonima. Kokto veselo prilazi Lazaru i zaštitnički mu stavlja ruku na rame. Lazar se ne pomera.
KOKTO: I reći ću vam još jednu tajnu, gospodine Jinger. I vama, gospodine Hel. Jednu od mnogih.
JINGER: Ja volim tajne. A vi, Hel?
HEL: I ja volim tajne.
KOKTO: Onda imate sreću. Vidite, Lazar je mladi paganski bog.
Kokto značajno odmeri sagovornike. Onda polako, kao na ceremoniji venčanja, savija levu ruku da je Lazar prihvati i lagano kreće sa dečakom nazad u balsku dvoranu.
KOKTO: Onda, gospodo, videćemo se. Srećna vam vaša okupacija. I naše oslobođenje.
Kokto odlazi sa Lazarom koji ga drži pod ruku. Oficiri ih pozdravljaju dizanjem čaša.
HEL: Mislite da je u pravu?
JINGER: U kom delu?
HEL: Da je Lazar mladi paganski bog.
- OKLOPNIK DETUŠ
Selin u uniformi francuske konjice iz Prvog svetskog rata. Stoji ispred velikog ogledala i zamahuje savljom prema svom odrazu.
SALIN (ravno, mirno): Pogledaj me, Beber. Pogledaj me. To sam ja, oklopnik Detuš. Kao ratnik bio sam Detuš, kao doktor sam Detuš. Kao pisac zovem se Selin. Prezime moje jadne, i dalje žive majke. Oklopnik, Beber, to je prava stvar, zamisli. Zamisli i konja, Beber, pa oklopnika na konju, prdežu mačji. Pa budućnost oklopnika, prdežu mačji. Jebenu buduću budućnost, budućnost slinavih, krivonogih, crnih i žutih, budućnost mačjih prdeža, budućnost jednako usranih, jednako debilnih, jednako srećnih, naspavanih, nažderanih. Zamisli samo takvu budućnost, Beber. Glupu, zaglupljujuću budućnost onih koji imaju budućnost i onih koji veruju u budućnost. O, Beber. Kako te mrzim, prdežu mačji.
Selin zamahom sablje razbija ogledalo.
- JAZZ
Mračno, zadimnjeno, orkestar svira džez, brzo i glasno. Liset, Lazar i Kokto raspomamljeno igraju.
- ŠARLOTA
Iznad kreveta raspeće. Šarlota leži gola, pokrivena tankim pokrivačem. Jinger oblači uniformu.
ŠARLOTA: Danas sam videla kako hapse studente. Nosili su žute trake i pisali po njima reči, naprimer „idealista“, „impresionista“, „katolik“, zamisli. I tako su šetali Jelisejskim poljima.
JINGER: I jesu li se našetali?
ŠARLOTA: Nisu stigli. Ne znam više šta da mislim. Ta deca idu pravo među ajkule i još mašu zastavicama. Valjda da se lakše prepoznaju. Bez obzira na ajkule.
JINGER: A vremena za raspravu su prošla.
ŠARLOTA: Ponekad se pitam kako u stvari izgledaju te ajkule. Gde se kriju. Ponekad se i ja smejem kao ajkula. Ozbiljno. Uhvatim sebe u ogledalu.
JINGER: Nema u tome ničeg lošeg, Šarlota. I gušterske vrline su vrline. Pogotovo kad se razvijaju svesno.
ŠARLOTA: Ernst.
JINGER: Reci, Šarlota.
ŠARLOTA: Šta mi to pričamo, Ernst?
JINGER: Zoološke priče.
ŠARLOTA: Meni je muž u zarobljeništvu. Tebe čeka verna Penelopa. O čemu mi to, pobogu...
JINGER: Ne budi toliko... katolik, Šarlota.
ŠARLOTA: Da li si nekad osetio kako ti Bog dodiruje rame?
JINGER: Mnogo puta.
ŠARLOTA: Levo ili desno?
JINGER: Uvek desno.
ŠARLOTA: I šta onda uradiš?
JINGER: Ništa. Zapišem nešto u dnevnik.
ŠARLOTA: Siroti moj Ernst.
JINGER: Intenzivno čitam Propovednika i Jova. Možda učinim ono što treba.
ŠARLOTA: Učini, Ernst. Ti znaš šta treba.
JINGER: Nisam bio u crkvi od rane mladosti. Mislim, stvarno bio.
ŠARLOTA: Imaš cigaretu?
Jinger vadi cigaretu iz džepa, pripaljuje je upaljačem i upaljenu je pruža Šarloti. Šarlota se uspravlja u krevetu i puši. Jinger završava sa oblačenjem.
ŠARLOTA: Gde danas ideš?
JINGER: Imamo neko streljanje.
ŠARLOTA: Videćemo se.
JINGER: Videćemo se.
ŠARLOTA: I, nestalo je kafe.
JINGER: Doneću.
ŠARLOTA: I mleko.
JINGER: Mleko.
Jinger stavlja šapku i izlazi. Šarlota ćutke puši.
- TRIJUMF
Na velikom platnu prikazuje se „Trijumf volje“ Leni fon Rifenštal. U publici sede Liset, Lazar, Kokto i Hel. Kokto oduševljeno aplaudira.
7. RUSIJA
Jinger i Hel se mačuju.
JINGER: Bio sam u Muzeju čoveka. Sa Karlom Šmitom. Razgledali smo maske i lobanje.
HEL: Hajnrih se vratio iz Rusije. Kaže da imaju nov način ubijanja zarobljenika. Izmere im visinu i težinu, skinu im odeću, a onda ih vode do mernog aparata. A aparat u stvari podešava vazdušnu pušku. Metak u potiljak.
JINGER: Obavezno pogledajte one bakroreze u Luvru. Cveće i zmije. Zamislite.
HEL: A vojnici su, kaže, držali jednu zamrznutu Ruskinju, onako pored puta, golu, kao kip. I divili se lepoti.
JINGER: Jeste li nekada bili u koridi, Hel?
HEL: Moraću.
JINGER: Monterlan mi je sinoć pričao kako je sa dvanaest godina pobegao od kuće da bi bio toreador.
HEL: Znao sam da je silan taj Monterlan.
JINGER: Možda nas Špajdel pusti na leto. Da probamo.
HEL: Do leta smo gotovi sa Rusima. Valjda će onda doći red na bikove.
JINGER: Dobri ste, Hel.
HEL: Vežbam kad sam sam.
JINGER: Mislio sam da slikate.
HEL: I ovo je umetnost. Zar nije, Jinger?
JINGER: Kao i korida.
HEL: I ruska votka.
JINGER: Upoznaćete me sa Selinom?
HEL: Večeras. Obećao sam vam.
JINGER: Posle Gran Ginjola?
HEL: Idete sa Šarlotom?
JINGER: Nju Gran Ginjol nervira. Zato je vodim.
HEL: Umalo da zaboravim. Kokto vam je poslao knjigu.
JINGER: Koju?
HEL: „Duh opijuma“. Da li vi to nameravate da posmatrate svet sa najviše galerije, Jinger?
JINGER: Nije to najviše galerija, Hel.
HEL: Prosvetlite me.
JINGER: Ako se ne budete pazili, hoću.
HEL: Još mi fali kondicija. Ali kažu da je tehnika najvažnija, zar ne, Jinger?
JINGER: Ne.
Jinger veštim potezom izbija mač iz Helove ruke. Hel pada i Jinger mu prislanja oštricu na vrat.
JINGER: Jeste li nekad osetili kako vam Bog dodiruje rame, Hel?
HEL: Ne. A vi?
JINGER: Jesam.
HEL: Levo ili desno?
JINGER: Uvek desno.
Jinger sklanja mač i pruža ruku kapetanu. Hel prima ruku i veselo ustaje.
- TANGO
Liset i Lazar igraju tango. U velikoj fotelji sedi Selin i miluje Bebera. Na stolicama sede Hel i Kokto. Jinger diskretno ulazi i posmatra igrače. Primećuje ga samo Hel i namiguje mu. Muzika prestaje, igrači se klanjaju. Tapšu svi, osim Selina. Hel i Jinger pristojno, Kokto ushićeno. Hel praćen Jingerom prilazi Selinu. Selin kao da ih ne primećuje. Liset i Lazar zagrljeni sedaju na pod blizu Selina.
HEL: Gospodine Selin, biće mi zadovoljstvo da vam predstavim velikog Ernsta Jingera. Gospodin Kokto je najavio...
SELIN (Jingeru): Jeste li i vi neki peder, od ovih, kao Kokto i ovaj... Jeste, a?
JINGER: Moraću da vas razočaram, gospodine Selin.
SELIN: A-da, dobro, dobro... Nemam ja ništa protiv, protiv te problematike prkna, ama baš ništa. Samo da ne bude ko onaj, onaj Žid, sve akademski, seka-persa, štreber, a zanos, zanos samo kad ugleda dupence mladog beduina. A bogami, tako je, ne recite da nije. Inače, nemam ja ništa protiv. Bogami. Nekad su ljudi verovali u Boga, pa kad kažu, znalo se. Ovako... Al sad to nije važno. Već sam vam dosadio, zar ne, kapetane Jinger?
JINGER: Naprotiv. Vama ne manjka zanosa, gospodine Selin.
SELIN: Zovite me „doktore“. Ja sam doktor, ja lečim ljude, a ne ovi pisci, guzonje, posrana knjiga im je važnija od glave. I od dupeta. Da, dupe i glava, dupe-glava, gospodine moj. A duša, iiii... Ne pitajte, ne znaju oni... Ni porođaj nisu gledali. A vi, jeste li vi gledali porođaj, kapetane?
JINGER: Imao sam zadovoljstvo.
SELIN: I šta kažete? Kakva raskoš, crvena, o Bože... To je zanos, gospodine, a ne... Zanos, jebe se meni. Ja sam Francuz, i borio sam se, mi smo ratnici, vi i ja, a ne ko... neka se jebu... Ja sam Francuz i dao bih celog Bodlera za jednu olimpijsku plivačicu. Verujete li mi, kapetane Jinger?
JINGER: Verujem ljudima jake volje. I olimpijskim plivačicama.
SELIN: Da, da, streljaće nas jednom, Jinger, visićemo, ko kokoške, vi i ja. Obojica. Ne sme tako da se govori danas. Ni sutra. A-ne. Ni kad ste u uniformi, ni kad niste. Ne, bogami.
JINGER: Ono što nas ne ubije čini nas jačim. A ono što nas ubije čini nas nepobedivim.
SELIN: Vidim, vidim, vi ste se upecali. I vas su... Priče, žene... A mi smo stari ratnici. Jesmo, bogami. Mi znamo. Recite im, Jinger, lepo im recite, meni je dosta... Kako će se završiti. Recite im, neka znaju. Šta tu ima, svejedno je... A i ako znaju. Ma, recite im... jebe mi se...
JINGER: Da iz nas dolazi eksplozija. Da život uskače u usta cevi pištolja. To želite da kažem, Selin?
SELIN: Nekada su se ratovi završavali bolestima, da. A sad, sad se ne završavaju bolestima, sad se završavaju ratom. A pre, a pre, kad smo mi ono bili – a Jinger? – znalo se. Red se znao. Jebe se meni za rat, ali red se znao. Hrabrost za muškarce, vrlina za žene. Nasilje nad zarobljenikom, odmah uza zid. Sadizam, uza zid. Kradeš – zid. Znalo se šta znači zid. A ne ko sad ovi, pederčići, egzistencija ispred esencije, zid-ovo, zid-ono, te se otuđili, pa nešto bolešljivi... Jebe se meni... I znalo se kad je gotovo. A sad – kraj, a nije gotovo. Sve razvlače. prenemažu se, neće niko da izađe i da kaže... Ne znaju oni. A vi ste čitali Napoleona, kapetane Jinger, čitali ste ga, i Hitler ga je čitao, ali loše, šta se može, loše, šta ja znam... I šta je rekao, šta je rekao Napoleon, mali kurac ali velika glava, šta je rekao: Kina je uspavani džin, kad bude digao mali prst, svet će se zatresti. I eto vidite, vidite... Njemu nije trebao veliki kurac, ko ovim Zigfridima, ni veliki nos De Golov mu nije trebao, onaj što prdeka tamo u Londonu, a-ne... Znao je on. I eto vam sad... Eto vam... Vi nestajete, sve postaje žuto, u žutom sve nastaje, kao u močvari, antropološki...
HEL: Mislite da će to biti skoro, gospodine Selin? I naš orao je raširio krila...
SELIN: Orao... Ti balavac, Jinger zna, a ne ti balavac. Slikar. Slika čovek, a muzika ništa... A, ne može to. Ne može. Kaže brzo... A vidite, može to brzo da ide. Jurnjava trideset i devete je trajala dvadeset do trideset dana. Brzo je to. I nađete se začas u Španiji. Da pocupkujete uz kastanjete i bikove. O Karmen, Karmen, žuto ti je dete.
KOKTO: Dragi moj Luj...
SELIN: Ne zovite me Luj, niko me ne zove Luj. Doktor, ja sam jebeni doktor.
KOKTO: Dobro onda, dragi moj jebeni doktore, ali nije da u ljudskom srcu postoji samo rat.
SELIN: Šta vi znate o ljudskom srcu, štreberu govnarski? Gde su vam sad vaši Englezi, vaši, svi vaši, ko god da su. Vi meni o srcu i o ratu. Ja sam lekar, sve ja znam o srcu, i o pičkama, i o svemu...
LISET (koja se sve vreme diskretno miluje sa Lazarom): Potvrđujem.
SELIN: Kurvo.
Kokto grabi Lazara za ruku i otrže ga od Liset.
KOKTO (Lazaru): Kurvo.
Lazar se otrže od Koktoa i iz džepa vadi malu kuburu. Puca i Kokto teatralno umire. Niko se ne pomera. Lazar lagano spušta pištolj. Liset prilazi Koktou, četvoronoške. Nadnosi se nad njim i nežno mu usnama miluje lice. Hel iznenada počne da aplaudira. Kokto otvara oči i uspravlja se, uzvraćajući Liseti poljupce. Liset skoči na noge i aplaudira. Kokto hitro ustaje, odlazi do klavira i počinje da svira muziku kakva obično prati slepstik filmove. Liset i Lazar prilaze klaviru i igraju. Hel ih veselo posmatra. Iz džepa vadi blok i olovku i počinje da nabacuje skice posmatrajući veseli prizor. Jinger i Selin sede.
SELIN: Došli su, Jinger. Došli su.
JINGER: Ko je došao?
SELIN: Žuti. Imate li bajonet?
JINGER: Imam.
SELIN: Iskoristite ga. Dok još imate bajonet, iskoristite ga. Posle je kasno. Kad nema bajoneta. Eh, da ja imam bajonet. Svašta bih ja sa jebenim bajonetom. Zapamtite to, Jingeru. I smrt, smrt držite uvek pored sebe. Uvek pored. Što bliže, Jingeru.
Liset sve vreme igrajući prilazi Jingeru i uzima ga za ruku. Jinger ustaje. Liset ga vuče za rukav u nameri da ga privoli na igru. Prilazi mu i Lazar. Jinger se prepušta. Svo troje igraju, kao u kolu. Hel crta, razdragan. Selin šapuće nešto Beberu na uvo.
- MEĐUČIN
Ista muzika. Mrak. Na platnu se emituje „Međučin“ (1924), Renea Klera – trka za kovčegom.
- SAN
Noć. Jinger, go, sedi na ivici kreveta. Šarlota ga miluje i ljubi duž kičme.
JINGER: Bilo je kao u stvarnosti, samo stvarnije. Prišla si lagano, kao iz dalekog detinjstva i počela da me dodiruješ dugim nežnim prstima. Prvo šake, pa svaki prst pojedinačno. Pa si prešla na očne kapke, uglove očiju, jagodice. Kao da su izvodila merenje, najtananije merenje. Kao da hoćeš da me transformišeš, da budem i ja i neko drugi, a da ja to znam i da mi se sviđa. Pokretala si prste kao preko paste, kao preko najfinijeg testa, italijanskog. A onda si odmakla ruku. Ali mene si i dalje milovali prsti. Duži od telesnih. A onda, rastanak – stavila si mi ruku na čelo, kao sinu, i prošaptala: „Jadni moj prijatelju, sa slobodom je svršeno“. Čudno. To sam ja rekao Helu.
ŠARLOTA: Ernst.
JINGER: Šarlota.
ŠARLOTA: Ja nemam duge prste.
- RADNICI, FRANCUZI
Selin stoji na stolici i govori u mikrofon.
SELIN: Radnici, Francuzi, reći ću vam nešto. Reći ću vam nešto važno... Dobro vas poznajem, i ja sam od vaših, radnik kao i vi. Vidite, ovi, ovi ovde, znate vi koji, borili ste se, borio sam se i ja, jašta... ovi ovde su baš gadni. Gadni, kažem vam. Vele da će dobiti rat, to ne znam. To ne znam, a sa ratom, sa ratom sam ovako... Verujte svome, radnici, Francuzi. Ali oni, oni drugi, Rusi, s druge strane, nisu ništa bolji. Možda su i gori. To vam je izbor između kuge i kolere, pa sad birajte. Taj njihov radnik, kad vam to kažu, to je laž, jašta. Buržuj je to do srži, taj njihov radnik, znam ga ja dobro. Znam. Kunu se u mašine, u Boga ne veruju. A mašine, to kad vam kažu za mašine, da će se manje raditi, to lažu, lažu vas, Francuzi. Mašina je izgovor da govnarija što duže potraje. Jeste, Francuzi, zarđuju na vama, I ta priča o sreći je laž, Francuzi, laž i laž. Zbog te sreće, zbog nje su ljudi podli i nesnosni, naopaki, zato vaša deca gladuju, a ne zato što nema Boga francuskog. Ti drugi, gori su ti drugi, radnici, poslušajte vašeg. Prokunite, prokunite onog ko vas tera da se Boga odreknete, i porodice. Radi čega? Radi štosa koga neće biti. Radi karikature komunizma. I svetle budućnosti! Budućnosti, radnici, ratova za koje se više neće znati zašto se vode. Sve strašniji i strašniji! Koji više nikog neće puštati na miru. Da pocrkate, da postanete mrtvi heroji i prašina. Da vas počiste kao da vas nije ni bilo, zbog ideje, zbog jebene ropske ideje. Ne dajte im, radnici. Neka crkne zver. Živela slobodna Francuska!
Selin zastaje. Gleda oko sebe. Tišina.
- SILABUS
Jinger i Šarlota jedu hleb i buter. On je u potkošulji, ona u spavaćici.
JINGER: Hel je bio kao malo dete, tamo kod Pikasa, veruj mi. Za njega je Pikaso neka vrsta proroka, a Hel je dodao: i poroka, zašto da ne, teško je voleti Špera i Pikasa, Pikasa i Brekera u isti mah, ili možda nije, ne znam... Zaista, jadni Hel, ništa nije znao posle Pikasa. A meni je ličio na maga, na alhemičara, sa sve zelenom kapicom na glavi. Uostalom, to sam rekao i Helu, da ima nešto od te alhemičarske transmutacije kod Pikasa. „Gernika“ kao alhemija rata, možeš misliti. Hel se zasmejao, zamalo smo zakasnili na streljanje. Tako to ide, prvo smrt na platnu, onda smrt na ledini. Hel se i na to smejao, to je bio njegov dan. Za smejanje. Pikaso, Pikaso mi je na rastanku rekao ovo: „Nas dvojica, gospodine Jinger, ovako kako ovde sedimo, mogli bismo ovog popodneva da se sporazumemo oko mira. Ljudi bi uveče upalili svetla.“ I, jesi li upalila svetla uveče, Šarlota?
ŠARLOTA: Ernst.
JINGER: Ne sviđa ti se buter?
ŠARLOTA: Ja sam učiteljica, Ernst.
JINGER: Izvini?
ŠARLOTA: Ne znam zašto si sa mnom. Ja sam obična učiteljica. Sve shvatam suviše ozbiljno, izlazim samo u kafe „Silabus“, brinem se za muža koga varam i pričam o deci koju nemam. Nije mi jasno...
JINGER: Ovaj buter stvarno ne valja.
ŠARLOTA: Ozbiljna sam, Ernst.
JINGER: Buter je ozbiljna stvar. Malo ko ga danas ima. Beli buter i crna berza. Jedinstvo suprotnosti. Kao kod Heraklita.
ŠARLOTA: Ernst, ja sam tako dosadna.
JINGER: Nisi.
ŠARLOTA: Jesam.
JINGER: Nisi ti dosadna. OVO je dosadno.
ŠARLOTA: Buter?
JINGER: Vidiš da nisi dosadna.
ŠARLOTA: Ponekad je i moj dan. Za zabavu.
JINGER: Znači, opet ćeš u „Silabus“. Na pasijans.
ŠARLOTA: Ne budi bezobrazan.
JINGER: Ti si učiteljica, ja sam bezobrazan. Tako je to. Valjda čitam puno bezobraznih pisama. Vojničkih.
ŠARLOTA: I šta pišu vojnici?
JINGER: Hvale crvene fenjere. I provansalske dečake.
ŠARLOTA: Mislila sam da su svi dečaci postali mladići.
JINGER: Ima još dečaka. Svega još ima. U malim količinama.
ŠARLOTA: A onda?
JINGER: Ništa. Kao i uvek.
ŠARLOTA: Hoće li nas pobiti? Mene zbog tebe, tebe zbog mene, svakog zbog svih ostalih i sve ostale zbog svakog.
JINGER: Stvarno govoriš kao učiteljica.
ŠARLOTA: Onda odgovori, Jinger.
JINGER: Naravno da će nas pobiti.
ŠARLOTA: Onda da nazdravimo.
JINGER: Čime?
ŠARLOTA: Buterom?
JINGER: Buterom.
- KABARE
Kokto obučen kao kabaretski ceremonijal majstor. Pored njega Lazar u ženskom odelu, sa jahaćim bičem u ruci.
KOKTO: Umreti u Parizu, to nije mala stvar. Umirati u Parizu, to je privilegija. Skončavati u senci Ajfela, raspadati se u tišini Jelisejskih polja, visiti među vratnicama Trijumfalne kapije i plaziti se na došljake. To nije mala stvar. To je velika stvar. To je velika stvar kao ona stvar. Ko ima onu stvar. A svako ima onu stvar. Koja god to bila stvar. Eto vidite, mada ne vidite, i ja imam onu stvar. (Lazaru.) Imaš li ti onu stvar?
Lazar zamahuje bičem, uz fijuk.
KOKTO: Vidite, i ona ima onu stvar. Svako ima onu stvar. Ako mu je Sena nije odnela. Ili odletela preko La Manša, mislim, ona stvar. A ko nema onu stvar, daćemo mu je. Jer to nije mala stvar. Umreti u Parizu.
Kokto se duboko klanja. Lazar ga bičuje po dupetu. Kokto uživa. Sa svih strana aplauzi. Kokto pada pod udarcima. Lazar mu trijumfalno staje nogom na grudi.
- MORAS I ČOKOLADA
Šarlota i Liset piju kafu.
LISET: Jinger uvek nabavi najbolju kafu.
ŠARLOTA: Nije loš ni kad je buter u pitanju.
LISET: Šta vas više uzbuđuje – kafa ili čokolada?
ŠARLOTA: Čokolada. I ja sam čitala Božanskog Markiza, gospođice Almanzor.
LISET: Kao i svaki pravi katolik.
ŠARLOTA: Nadam se.
LISET: Ja volim da popijem malo kafe pre plesa. Proradi mi mašta.
ŠARLOTA: Hoćete li i mene naučiti da plešem, gospođice Almanzor. Popila sam kafu.
LISET: Učim samo muškarce.
ŠARLOTA: Nikada niste probali sa ženom?
LISET: Nema potrebe. Žene znaju.
ŠARLOTA: Kažu da treba probati. Možda otkrijate nešto novo.
LISET: Prošle nedelje sam učila Morasa.
ŠARLOTA: Stvarno? I kakav je starac?
LISET: Talentovan. Mada nema sluha.
ŠARLOTA: Tako sam i mislila.
LISET: Pokazaću vam.
Liset veselo ustaje i pruža ruku Šarloti. Šarlota odlaže šolju, prihvata ruku i ustaje.
LISET: Ja ću biti Moras. Vi budite ja.
ŠARLOTA: Biće mi zadovoljstvo.
Dve žene zauzimaju stav i počinju da igraju valcer, bez muzike.
LISET (kao Moras): I kako je danas naš dragi Selin, gospođice Almanzor?
ŠARLOTA (kao Liset): Danas je zaokupljen čišćenjem mačjih govana, gospodine Moras.
LISET (kao Moras): Reći ću vam nešto o Selinu, gospođice Almanzor.
ŠARLOTA (kao Liset): Nešto što ne znam, gospodine Moras?
LISET (kao Moras): Selin je srećan čovek, draga moja Liset.
ŠARLOTA (kao Liset): Nisam primetila. I otkad me to zovete „Liset“, Šarl?
LISET (kao Moras): Od predhodne replike, Liset. Vi ste tako lepa žena. I Selin to zna.
ŠARLOTA (kao Liset): Selin svakako zna. Mnogo više nego što mu priznaju.
LISET (kao Moras): Jedno neprimetno izopačenje proširilo se na celu planetu, koja iz dana u dan postaje sve hladnija, ružnija i varvarskija. A vi ste i dalje lepi, Liset.
ŠARLOTA (kao Liset): I vi verujete u mogući kraj Francuske, Šarl?
LISET (kao Moras): Zar nije bila dovoljna jedna jedina venecijanska bomba da uništi Partenon?
ŠARLOTA (kao Liset): Zar je boginja Francuska samo gomila kamenja, Šarl?
LISET (kao Moras): Ne potcenjujte demokratiju, Liset. Nikad.
ŠARLOTA (kao Liset): A gde vi ovde vidite demokratiju, Šarl?
LISET (kao Moras): Videćete.
ŠARLOTA (kao Liset): I vama se javlja, Šarl? Kao Selinu.
LISET (kao Moras): Brbljivci neće propustiti da nam se popnu na vrat. Samo kad dobiju priliku.
ŠARLOTA (kao Lisat): A onda?
LISET (kao Moras): Onda će sve postati isto. Važno i nevažno, vredno i bezvredno – baklja slobode nikad neće dopustiti da se to razazna. Živećemo slepi i zadovoljni, jadna moja Liset. U njihovoj republici.
ŠARLOTA (kao Liset): Tada će to biti i naša republika, Šarl.
LISET (kao Moras): Republika je uvek njihova, Liset. Uvek njihova.
ŠARLOTA (kao Liset): Znači li to da mislite da sam ja lepša od liberalne laži, gospodine Moras?
LISET (kao Moras): Uvek će te to biti, Liset.
ŠARLOTA (kao Liset): Danas je malo muškaraca spremnih da pičku pretpostave politici. To vam služi na čast, Šarl.
LISET (kao Moras): Da, Liset, na moju staračku čast. Vi ste lepi kao monarhija, Liset. Ali ja više nisam snažan kao monarhija.
ŠARLOTA (kao Liset): Kao i uvek. Žena je uvek tu. I čeka da se pojavi muškarac.
LISET (kao Moras): A ja, Liset, nisam taj muškarac. Ja nisam taj muškarac, moja Liset.
Žene neko vreme igraju ćutke. Zastanu i gledaju jedna u drugu.
ŠARLOTA: Bili ste sjajni, Liset.
LISET: I vi, Šarlota.
ŠARLOTA: Zašto se ranije nismo upoznale? Nas dve.
LISET: Nikad nije kasno.
ŠARLORA: Kasno je.
LISET: Stvarno. Kasno je. Hoćete li još kafe?
ŠARLOTA: I malo čokolade.
LISET: Svakako. I malo čokolade.
- TITANIK
Na velikom platnu film „Titanik“ (1943) Vernera Klingera – panika na brodu.
- HEL
Hel i Lazar, u sportskim trikoima, rade gimnastiku.
HEL: Jinger mi je sinoć pričao kako se kao mali bojao oluje. Ali jačala ga je pomisao da se iznad oblaka i dalje sija plavo nebo. Kaže da je uvek umeo da pronađe retka sunčana mesta i da u šaci uvek zadrži krajičak mira. Verujem mu. Poznajem ga i verujem mu. Da li mu vi verujete?
Lazar radi vežbe i ne odgovara.
HEL: On misli da stil počiva na pravdi. I da najbolja pera nikad neće služiti rđavoj stvari. Na primer, njemu je nezamislivo da neko opravdava ubijanje talaca. On u to zaista veruje. Zato ga volim. A vi, koga vi volite, Lazare?
Lazar ne reaguje, radi vežbe.
HEL: Isto tako, mislim da će me Kokto stvarno ubaciti u neki film. Ako me ne pošalju u Rusiju. Eto, Hajnrih mi je pričao kako su zarobili jednog ruskog pukovnika sa ostatkom jedinice. Pitali su ga gde je nalazio hranu za jedinicu. Pukovnik je odgovorio da su jeli leševe. Kad su se naši zgrozili, Rus se izvinjavao. Kaže, jeo je samo jetru. Kad sam to ispričao Jingeru, on je samo rekao: „Najbolje je da se prihvatim svoje stare teme, uporedne fiziologije riba“. Jezivo, ne mislite? A onda sam ga pitao za Selina. Kad će se ponovo videti, njih dvojica. Nije mi odgovorio. Izgleda da ne želi da prizna koliko mu se stari doktor svideo.
Neko vreme ćutke vežbaju.
HEL: Lazare.
Lazar zastane i pogleda ga.
HEL: Hoćete li da mi pozirate? Za akt.
Lazar potvrdno klimne glavom. Obojica nastavljaju sa gimnastikom.
- DNEVNIK
Jinger piše za stolom. Jingerov glas dopire sa zvučnika.
JINGER: Sedmi decembar. Merlin, tako ću ga nazvati, velik je, koščat i snažan, pomalo nezgrapan, ali živahan u raspravi ili, tačnije, monologu. Pogled mu je manijački, okrenut unutra, kao da svetli iz pećine. Ne gleda više ni levo ni desno, stiče se utisak da korača ka nepoznatom cilju. Takvi ljudi slušaju samo jednu melodiju, ali svojski. Oni liče na gvozdene mašine koje idu svojim putem dok ih ne uništimo. U epohama u kojima se vera još mogla ispitati, takve su prirode brže prepoznavali. Te ideje vrlo su omiljene, što se vidi već i po tome što se posle postignutih ciljeva odbacuju kao krpe. Japan je ušao u rat. Počinjem da brkam saveze, ne znam više ko je s kim. Kako li će Merlin reagovati na to? Baš me interesuje.
- BEBER
Selin pretražuje sobu u potrazi za Beberom.
SELIN: Beber, gde si, Beber? Beber, ne ostavljaj samog svog taticu. Beber. Papagaja ću ti kupiti, samo da vidiš. Bogami. Šarenog, uhranjenog. Zamisli, papagaja, Beber. Pa da se i ti pogostiš, a ne samo one pivopije i žderači mačaka. Bogami, bogami, govorio sam ja da je taj njihov Musolini jedini pravi socijalista. I demokrata. A neće ga. Eto, sad i Amerikanci. I oni. E, jadni moj Beber. Svačega si se ti nagledao. Bogami. Kad bih bio mačka, pa da imam devet života, silno bih se napatio. Ej, devet života. Mnogo je to. Mnogo je, Beber. Razumem ja tebe. Uvek sam te razumeo. Ajde, gde si? Nisi valjda iza ogledala, Beber? Iza ogledala, šta ćeš sad pa ti iza ogledala? Nije za nas ogledalo, Beber, nije, ni za tebe, ni za mene. Nije, bogami, a posle šta mi vredi, niko me neće ni pitati za ogledalo. Nema posle. Kad me ubiju. Da. Ajde, Beber, dođi tatici. Tatici tvom crnom, Beber.
Selin izvlači Bebera ispod fotelje i miluje ga.
- AKT
Jinger i Hel nazdravljaju čašama šampanjca.
HEL: Nešto stvarno nije u redu sa vremenom. Sve se meša. Ne zna se šta je pre a šta posle. Da li je pre bila ruska zima ili pacifičko leto. Prag ili Pariz. A možda sam i ja mlađi sad nego kad sam imao petnaest godina.
JINGER: Ne brinite, Hel. Ono najvažnije će se desiti izvan vremena.
HEL: Znači li to da ćemo se tada ponovo sresti?
JINGER: Nadam se i pre.
HEL: Kažu da u Rusiji vreme nestaje. Guta ga prostor.
JINGER: Lažu. A starost je tu. Kao i mir.
HEL: Opasan ste vi čovek, Jinger.
JINGER: Rekli ste mi to već.
HEL: Ne saćam se. Vreme.
JINGER: Onda vam želim lepo vreme. Tamo.
HEL: Znači, ništa od filma. I on je vreme.
JINGER: Kad se vratite, film će vas čekati.
HEL: Možda će onda filmska magija moći bez mene.
JINGER: Jeste li se pozdravili sa svima?
HEL: Kokto nije bio kod kuće. Zatekao sam samo Lazara.
JINGER: Daćete mi da pogledam taj akt, još jednom pre polaska?
HEL: Pokloniću vam ga.
JINGER: To bi bila isuviše velika žrtva.
HEL: Nije to žrtva. Zbog vas sam ga naslikao. Za vas.
JINGER: Čime sam to zaslužio, Hel?
HEL: Mislim da znate, Jinger.
JINGER: Mislim da znam, Hel.
HEL: Biće mi žao ako poginem.
JINGER: Nikad se ne zna. Možda neće.
HEL: Moja duša će ostati ovde.
JINGER: Ponesite i dušu. Nije teška, a trebaće vam.
HEL: Mislio sam da će nam trebati samo bajoneti. I zimska odeća.
JINGER: Tako nas uče.
HEL: A ja sam dobar đak.
JINGER: Žao mi je, Hel. Mogao sam vam više pomoći.
HEL: Sami ste rekli da u ljudima volite ono najdalje. A meni je trebalo nešto bliže.
JINGER: Kad se najviše približimo, izgleda da smo najudaljeniji.
HEL: Valjda je i duša okrugla. Ali to nikad nećemo znati.
JINGER: Kada se budete vratili, možda će vas neke kapije čekati otvorene.
HEL: Hvala vam, Jinger. Čuvali ste me. Od mene samog.
JINGER: Bila mi je čast.
HEL: Zbogom.
JINGER: Videćemo se.
HEL: Akt će vas čekati kod Hajnriha.
JINGER: Kako je on?
HEL: Zna gde idem. A ja ću saznati odakle je on došao. Šta ćete više.
JINGER: Ostanite čitavi. Čuvajte se. Kamera sve otkriva.
HEL: A vi čuvajte Pariz dok se ne vratim, Jinger.
Grle se. Hel odlazi. Jinger ispija šampanjac.
- LILI MARLEN
„Lili Marlen“. Jinger pleše sa Lisetom. Kokto sa Lazarom.
LISET: Ferdinand vas pominje. Kad ćete se videti?
JINGER: Ne znam. Jednom.
LISET: Je li istina da ćete ga ubiti?
JINGER: Ja?
LISET: Stalno govori da ćete ga vi ubiti. „Onaj manikirani, znam ja njega, taj će me ubiti, sirotog doktora, taj.“ Tako govori. I meni i Beberu.
JINGER: Ne brinite. Ne bavim se piscima. Imam druga zadužanja.
LISET: Surovi ste, Jinger. Odmah sam to videla.
JINGER: I šta ste još videli?
LISET: Da ste prokleto privlačni.
JINGER: Sa naglaskom na „prokleto“?
LISET: Zašto izbegavate Ferdinanda?
JINGER: Možda mi i suviše otkriva mene samog.
LISET: Mislite?
JINGER: Ne mislim.
LISET: Ali se plašite? I vi.
JINGER: To obično ide zajedno.
KOKTO: Jinger.
JINGER: Da, Kokto?
KOKTO: Kad ćete mi pokazati onaj akt?
JINGER: Nikad vam ga neću pokazati.
KOKTO: Ili hoćete da trgujemo. Imam neki persijski nakit. Izaberite šta želite, sve je vredno, a meni dajte akt.
JINGER: U njemu je duša mog prijatelja.
KOKTO: Duša vašeg prijatelja je u Hadu, Jinger.
JINGER: Vi imate original. Upravo igrate sa njim. Šta će vam platno?
KOKTO: Dobra ideja. Ja vama model, vi meni platno. Šta kažete?
JINGER: Nisam zainteresovan.
KOKTO: Čuješ li, Lazare? Nije zainteresovan. Draža mu je jebena škrabotina od jebenog tebe, moj Lazare. Surov je svet.
Pauza. Igraju.
KOKTO: A ako vas nadživim? Hoćete li mi onda ostaviti akt?
JINGER: Nećete me nadživeti, Kokto.
KOKTO: Da nećete i mene da ubijete, kapetane?
JINGER: Nikad ne ubijam umetnike.
KOKTO: Onda ubijte Lazara. On nije umetnik. On je umetnost.
LISET: Pustite dečaka na miru.
KOKTO: Nisam primetio da si ga ti puštala na miru, kurvo Selinova.
LISET: Venčaćemo se.
KOKTO: I Selin je poludeo, jadni moj Lazare.
LISET: Kako se zove vaša žena, Jinger?
JINGER: Greta.
LISET: Grethen. Onda ste vi Faust.
JINGER: Mrzim Fausta.
KOKTO: Ne potcenjujte sebe, Jinger. Lepo biste se uklopili umesto Leonardovog Antroposa. Sa svih pet krakova.
LISET: Mene više interesuje šesti.
KOKTO: Vidite, Jinger. Ja sam laž koja govori istinu.
JINGER: Niste vi rekli nikakvu istinu, Kokto.
KOKTO: Ne mora sve da se kaže.
JINGER: Ja to znam. Ali da li znate i vi?
KOKTO: Da li ste čuli nekada Lazara da govori? Eto, vidite. A ja sam njega proglasio za svoju istinu.
LISET: Kako ste vi samo uobraženi, obojica. Selin bi imao šta da vam kaže.
KOKTO: Neće on dugo. Bićete vi vesela udovica, gospođo Detuš. Ubrzo.
LISET: Mislite da poznajete smrt, Kokto? Da je držite u rukama?
KOKTO: Više volim Lazara u rukama. Mada ne bih imao ništa ni protiv vas.
LISET: Ako tako nastavite, Jinger će vas pozvati na dvoboj. On je večeras moj vitez.
KOKTO: Hoćete li, Jinger?
JINGER: Možda.
KOKTO: Onda ću morati da se povučem. Ta mogučnost dovodi do nadimanja u crevima. A to neće biti lep prizor. Pitajte Lazara, ako ne verujete.
LISET: Verujemo. Mi verujemo, zar ne, Jinger? Viteže moj.
Svetla se lagano gase, sa muzikom.
- CONFITEOR
Šarlota se moli pred raspećem. Jinger diskretno stoji sa strane.
ŠARLOTA: Marsel je živ. Pisao mi je.
JINGER: I Hel je živ. Tek malo promrzao.
ŠARLOTA: Klekni pored mene.
JINGER: Nešto me bole kolena ovih dana.
ŠARLOTA: Sanjala sam te sinoć. Znam da si bio ti, sav u belom. Prolazio si razrušenim gradom, nekim gradom, ne znam kojim, i prolazio si pored leševa, mora leševa. I molio si se, Ernst. A onda si kleknuo pred velikim krstom i...
JINGER: I?
ŠARLOTA: Ubili su te. Neki vojnici su te ubili, Ernst. Pucali i ubili te. A onda silaze dva anđela i skupljaju krv mrtvih u kristalne čaše. I tvoju krv, Ernst. Onda tom krvlju ispiraju duše onih koji su krenuli ka Ocu.
JINGER: Znači, bilo je i duša. To me teši.
ŠARLOTA: Šta ti to govori, Ernst?
JINGER: Verovatno da će me poslati u Rusiju. Tako kako si opisala izgleda zimska kamuflažna uniforma.
ŠARLOTA: Bog te zove, Ernst. I ti ga čuješ.
JINGER: Moj Bog se odmetnuo od tvog, Šarlota.
ŠARLOTA: Jedan je to Bog. I mi smo jedno, Ernst.
JINGER: Hvala, Šarlota. Već sam oženjen.
ŠARLOTA: Ernst.
JINGER: Šarlota?
ŠARLOTA: Trudna sam.
JINGER: Lažeš.
ŠARLOTA: Lažem.
JINGER: To ti nije dobro.
ŠARLOTA: Oprosti mi, Ernst.
JINGER: U redu je.
ŠARLOTA: Nije.
JINGER: Oprošteno ti je.
ŠARLOTA: Vodićeš me na „Valkire“?
JINGER: Naravno.
ŠARLOTA: Volim te.
JINGER: Znam.
- DUH
Jinger i Kokto puše opijum. Dodaju lulu jedan drugom. Liset sedi na podu, prekrštenih nogu.
KOKTO: I kad sam im to rekao, svi su poludeli. Svi su tada bili ludi, ludaci jebeni. A ja, ja sam samo rekao da mi je žao. Nisu mi izlazile žabe iz dupeta, ni mleko iz nosa, verujte mi...
JINGER: O čemu vi to pričate, Žan?
KOKTO: Ne znam. A o čemu vi pričate?
JINGER: Ja ne pričam.
KOKTO: A ko ne priča, neće ni umreti. Ko ne priča neće se jebati. Ko ne jebe, ne umire. O bogovi, umreću mlad. A onda ću se vratiti. Pa ponovo... Bogovi.
LISET: Pariz, a iznad Pariza je veliki beli ekran. Veliki beli ekrani umesto neba, u nivoima, i kreću se. I sve se kreća. Ja se krećem. telo moje se kreće. Brzinom filmske trake. Režu ga, osećam rezove, kroz vene protiču slike, sve te slike kroz telegrafske žice, preko stubova, i travnjaka. Postajem film i to sam ja.
KOKTO: A ja, gde sam ja?
LISET: Svi su tu.
KOKTO: Nemoguće je da mene nema.
LISET: Svi su tu.
KOKTO: Koji su to svi? Ja ne znam ko su to svi.
LISET: Svi. Mi. Nema Lazara.
KOKTO: Uvek ima Lazara.
LISET: Nema Lazara na ekranima.
KOKTO: Pocepaj ekrane. Krije se.
LISET: Nema Lazara. Pomozi mi. Smrznuću se. Smrznuću se.
KOKTO: Nisi u Rusiji. Greje te toplo evropsko srce.
LISET: Zamrznuće me ti ekrani. Kao ćurku za Božić.
KOKTO: Ko još jede ćurku za Božić? Da li je iko ikada jeo ćurku za Božić?
LISET: Svi igraju. A muzike nema.
KOKTO: Ja čujem muziku.
LISET: Muzike nema.
KOKTO: Kurvo drogirana.
LISET: Muzike nema.
Liset se polako, nežno, spušta na pod i ostaje da leži, nepomična.
KOKTO: A vi, gde ste vi u svemu tome, Jingere?
Opijum miriše.
- LAZAR
Selin sedi u fotelji sa Beberom u krilu. Liseta mu oprezno prilazi. Stoji ispred njega. Selin ne obraća pažnju.
LISET: Ferdinande.
Selin ćuti.
LISET: Šalje me Kokto, Ferdinande.
Selin ne reaguje.
LISET: Kako je Beber?
SELIN: Bolestan je Beber. A znaš li koliko mačaka danas umire? Nemaš pojma. Koliko je samo mačaka umrlo u podlednje dve godine. Nemaš ti pojma.
LISET: Biće dobro Beber. Mogu li da ga pomazim?
SELIN: Možeš.
Liset miluje Bebera. Čučne pored Selina i gleda ga u oči.
LISET: Biće Beber dobro. Veruj mi, Ferdinande. Ja znam.
SELIN: Ti... zar te nisam oterao ko psa, tebe, kako se zoveš... ti... ko psa, bogami.
LISET: Zovem se Liset, Ferdinande.
SELIN: Da, da, Liset. Almanzor.
LISET: Buduća gospođa Detuš.
SELIN: A-ne. A-ne, dosta je bilo sirotom doktoru. A-ne. Beber je bolestan. Moram da lečim Bebera. Ja sam doktor, ti, ti... Almanzor.
LISET: Znam da si doktor, Ferdinande. Zna i Kokto. Zove te.
SELIN: A, ne, ne, taj ako ima sifilis, neka se jebe, sam. Ne interesuje me. Pa da vidi. Jašta. Ne lečim ja sifilis. Ja sam siromašan lekar, lečim siromašne. Gologuze lečiš, gologuzi te mrze, prava uživancija, bogami... Ne lečim ja sve te sa sifilisom, a ne... Mada ima...
LISET: Lazar je bolestan. Galopirajuća tuberkuloza. Kokto bi voleo da ga i ti pogledaš.
SELIN: Lazar, ko je Lazar, ti, Almanzor?
LISET: Onaj dečak, Ferdinande. Što lepo igra.
SELIN: Lepo igra, kažeš, a?
LISET: Najlepše.
SELIN: I šta mu je, kad lepo igra, tom...
LISET: Lazaru. Tuberkuloza.
SELIN: A, ne, ne... Nisam ja Bog, nisam, bogami... Zar ti izgledam kao Bog, ti, Almanzor. Da sam Bog, bradu da imam samo, drugačije bih ja. Bogami, jašta. Ovako...
LISET: Molim te, Ferdinande.
SELIN: Ko si ti da mene moliš, ti, ti...
LISET: Gospođa Detuš.
SELIN: A šteta ako lepo igra... Ali ne, ne, nisam ja... Ne... Šta oni hoće... Hoće Lazara, vidi bogati, Lazara hoće. Oni... Poslednja sprčena guzica u ogledalu vidi Jupitera. A pre se znalo...
LISET: Umreće dete, Ferdinande.
SELIN: Znalo se, dohvate te i odmah ti kažu: to si govno, guzica, smrad od rođenja, ne umišljaj svašta, crve, ako spaseš dušu, i to ti je dosta, jašta. A ako budeš dobar, pravi jedan junak s brnjicom, onda, onda, možda... Ali ni to nije sigurno. Ali jedno znaš, jedno sigurno znaš: na kraju bar za dlaku manje smrdi nego kad se rodiš. Znali su oni, ti sveti oci, prave lutkice... To ti je to, pa smoči se – op u vodicu – to je najviše što govance može. A oni bi Lazara, o-ho, nekog Lazara hoće, ti, ti... te budale.
LISET: Ferdinande.
SELIN: A gde stanuje taj...
LISET: Lazar. Kola su dole, odvešće nas.
SELIN: Beber je bolestan.
LISET: Znam.
SELIN: Biće mu dobro.
LISET: Biće mu dobro, Ferdinande.
SELIN: Daj mi moju torbu, pa da vidimo tog, tog...
LISET: Hvala ti.
SELIN: Ti... Almanzor.
Liset glasno ljubi Selina u obraz i gotovo trčeći donosi mu lekarsku torbu i kaput. Selin polako ustaje i nežno, vrlo nežno, spušta mačka na fotelju. Ušuškava ga u jastučiće, da mu bude udobnije, dok Liset stoji pored njega i pruža mu kaput i torbu.
- PTIČICA
Kokto instalira veliki fotoaparat sa postoljem. Ne scenu, jedno po jedno, izlaze Jinger, Hel, Selin, Šarlota, Liset i Lazar. Grupišu se za fotografisanje. Kokto ih raspoređuje pokretima ruku. Svi su mirni. Kokto rukom daje znak da se pripreme.
KOKTO: Dame i gospodo... Ptičica!
Seva blic.
- KRAJ
Jinger i Kokto sede ispred velikog Lazarevog akta. Liset i Šarlota sede na sofi. Svi piju konjak.
KOKTO: Biću vam večno zahvalan, gospodine Jinger.
JINGER: Večnost sada pripada Lazaru. To je samo slika. A ja i onako odlazim.
KOKTO: Za mene je to mnogo više od slike, Jingeru. Mislim da je tako mislio i Hel. A vi, šta vi mislite, kapetane?
JINGER: Mislim da se Hel neće ljutiti što sam vam je poklonio.
KOKTO: Nadam se da će vam biti dobro tamo. Obojici. Možda se i sretnete.
JINGER: Velika je Rusija.
KOKTO: Ali na hladnoći se sve smanjuje, zar ne, Jinger?
JINGER: Ostajete cinični i u prisustvu smrti, Kokto.
KOKTO: Izgleda da nas dvojicu i dalje samo smrt povezuje. Ponekad mi je žao zbog toga.
JINGER: Ne brinite. Meni nije.
KOKTO: Lazar nije ni prvi ni poslednji koji će umreti. Vi to znate, Jinger, vojnik ste. I tek ćete znati, kad vam Rusi pokažu. Oni znaju kako se umire, Jinger. Vaša hladnoća će se možda već sutra povući pred hladnoćom Rusije. A ja , ja ću već sutra ponovo imati svog Lazara, Lazara nikad dosta. Šta kažete na to, Jingeru?
JINGER: Nekad treba prećutati.
KOKTO: Ipak ste mi dali akt. To nešto govori.
JINGER: Već počinjem da se kajem zbog toga.
KOKTO: Kasno je. Ja nikad ne vraćam ono što jednom uzmem.
JINGER: Vidite da imamo još nešto zajedničko.
KOKTO: I ne radujete se zbog toga?
JINGER: Ne.
KOKTO: Vratićete se vi.
JINGER: Mislite?
KOKTO: Znam.
JINGER: I ne radujete se zbog toga?
KOKTO: Vratićete se, ali je pitanje gde.
JINGER: Nadate se boljem sutra, Kokto?
KOKTO: I Lazaru lepšem od Lazara.
JINGER: Neće mi se svideti to sutra.
KOKTO: To onda znači da vam se ne sviđa ni ovo danas?
JINGER: Nikad i nije.
KOKTO: Ali niko vas ne pita, kapetane. I niko vas neće pitati. Kapetane.
JINGER: Mislite da saznanje oslobađa?
KOKTO: Ništa nas ne oslobađa.
JINGER: Onda da nazdravimo. Još jednom.
Kucaju se čašama.
KOKTO: Za Lazara. Kad se bude vratio, čekaću ga.
JINGER: Za Lazara. I besmrtnu dušu.
KOKTO: A Selin, Selin nam se zaista neće pridružiti, gospođo Detuš?
LISET: Ostao je kod kuće. Beber je bolestan.
KOKTO: Šteta. Nećete stići da se pozdravite pre polaska.
JINGER: Obećali ste mi da ću se vratiti.
KOKTO: Učiniću sve što je u mojoj moći. Nekoliko stihova, naprimer? I Selin je učinio sve što je mogao. Siroti doktor. Ni pare nije uzeo. A šta vas je povezivalo sa njim, Jingere? Nešto valjda jeste. Valjda se i siroti doktor može povezati sa nečim.
JINGER: Ne znam. mačke. Obojica volimo mačke.
KOKTO: To je velika stvar. Da, mačke. Sa njim vas povezuju mačke, sa mnom smrt. Prava melodrama. Lepo smo mi trojstvo, kapetane. Doktor, kapetan i... šta sam tu ja?
JINGER: U Egiptu su mačke pobeđivale smrt, Kokto.
KOKTO: Daleko je Egipat. A Pariz je tu, pod nogama. Pod našim smrdljivim nogama. Valjda je zato tako kako je. Jer je Pariz bliži nego Egipat. A metež tek predstoji.
JINGER: Vi mu se radujete?
KOKTO: Uvek.
JINGER: Neka van Bog oprosti.
KOKTO: Kome god se Rusija pojavi u snu, taj počinje da pominje Boga. To mi liči na onog psa što luči pljuvačku. Ruskog psa. Samo što za vas Rusija neće biti san, Jingeru.
JINGER: Nikada nije ni bila.
KOKTO: Za Rusiju. Za san.
JINGER: Za Pariz.
KOKTO: Sigurni ste?
JINGER: Siguran sam.
KOKTO: Dobro onda. Za Pariz.
Nazdravljaju.
LISET: A nas dve?
KOKTO: Šta vas dve, gospođo Detuš?
LISET: Da nazdravimo.
KOKTO: Samo bez patetike.
LISET: Za vas, Jingeru.
KOKTO: Maštovito, nema šta. Za vas, Jingeru.
Nazdravljaju. Gledaju u Šarlotu.
KOKTO: Hajde i vi, pa da završimo sa ovom komedijom. Čemu će nazdraviti naša uzorna katolkinja?
Šarlota lagano ustaje.
ŠARLOTA: Za Bebera.
LISET: Za Bebera.
KOKTO: Za Bebera, ko god bio.
JINGER: Za Bebera.
KOKTO: I besmrtnu dušu. A sad idemo uz bioskop devojke, ja častim. Jingeru je i onako svejedno. On već odavno nije sa nama.
JINGER: Da. Jingeru je svejedno.
Kokto uzima Liset za ruku i izvodi je napolje. Šarlota kreće za njima. Zastaje ispred Jingera. Gledaju se u oči, dugo i ćutke. Šarlota stiže Liset, hvata je za ruku i njih troje uzlaze. Jinger ostaje sam. Ispija konjak i posmatra veliki Lazarov akt na zidu.
Neočekivano, neko hrapavim muškim glasom uz pratnju raštimovanog klavira počinje da peva neku od pesama Edit Pjaf, nešto o ljubavi. U dubini scene snop svetlosti osvetljava Selina koji sedi za klavirom i peva iz sveg glasa.
Jinger posmatra akt. Ničim ne pokazuje da mu muzika dopire do ušiju.
K R A J
