FLAMENKO UTOPIJA
ja ne pišem pesme
samo slušam ljude
i gradove
frederik, umetnik fotograf, granadi
postoje pejzaži
savršeni za zločin
tamo gde te grad zagrli
stegne među dlanove od gigantskih zdanja
pusti da iscuriš u obline ulica
gde fontane operu tvoje sećanje na vlastito ime
tamo ti zločinac dozvoli
da oživiš samo u trgovima
pločnicima
i nasmejanim devojkama na njima
hišam, farmaceut, u dvorištu maurske kuće
u nekom drugom gradu
koji se isto zove granada
ja se ne zovem hišam
i umro sam za vreme franka
gledajući kako streljaju lorku
ka smrti me je povela za ruku
pesnikinja ar-rukanijјa
rekla mi da ključ za život
su stihovi na zidu alhambre
u ovom gradu
koji se isto zove granada
ja se zovem hišam
sedim u dvorištu i čitam
knjigu stihova sa zidova alhambre
zidova se ne plašim
i bacam ključ za život
jer oblik vremena je krug
a ja sam uvek u granadi
i nije važno
kako se zovem
lorena, slikarka, na obali reke
sećam se jako dobro
svoje prošlosti
u jednoj kapi
u sred okeana
tada sam bila voda
imala sam oblik svega
što u tom trenu zagrlim
kada sam upoznala vatru
počela sam još čvršće
da verujem u trenutke
prošlost i budućnost
su prestale da kucaju
ili je njihov zvuk
postao sasvim nem
beatris, pesnikinja iz hipi klana peroflauta
moji su očevi
široke prerije
persijske šare
andaluzijska sela
fontane i trgovi
moja su prošlost
tolstojevi vozovi
šekspirove sestre
borhesovi podrumi
nek drugima lica
izliju u bronzi
više volim lišće
nego istorije
devojka koja se zove itsaso,
što na baskijskom znači more
kad udaram cipelama o zemlju
vidim čudnovate stvari
orijent na matisovim slikama
lorkin grob u travi
u zidovima
u mesu na udovima
rukopise koji gore
ali ne izgaraju
nigde ne nalazim
smrti
ni rađanja
samo ovo sada
cipele
i zemlju
paolo i markos, na terasi, o modernoj istoriji
jedan ka drugom
koračali su
po dugačkom zidu
dva čoveka
možda i dve žene
zid je bio
sazidan
od knjiga
nečijih udova
lažnih događaja
na kraju su se sreli
put i nisu
baš najbolje
zapamtili
manuel, o nečemu što je video
večerao je.
tri jaja na oko i salatu.
ona se tuširala.
potonuo je, sasvim.
gledala je kako tone
u slivnik njene kade,
poloveći viljuškom jaje na oko,
majušan.
bio je svestan njenih grudi nad sobom
negde na nebu.
migel, bankar
čovek je
očistio cipele
obukao jaknu
u prolazu
pljunuo u vodu
otišao na posao
nije mislio
na neprijatelje
te večeri je voda
i rastvorena pljuvačka u njoj
ispljunula telo čoveka
na površinu
enriko, psiholog
grad
komadić leda
pada na zemlju
udara o kamen
nebeski kamen se topi
i sliva po zemaljskom kamenu
u blizini
policajac je otrgnuo ženu od kuće
zbog neplaćene
hipoteke
zemlja je upila vodu i krv
sunce je osunčalo kamen
nepromenjen
svirači u metrou
mi smo beli prostor
uokviren brojem nula
krug je horizont
krug je omča
oko vrata
patrisija, flamenko plesačica
plešem
cipelama osvajam zemlju
na tom mestu
gradim utopiju
moj prostor na kom plešem
pripada celom svetu
nikada
ne prestaje da postoji
tu nalazim glumce i lutke
četvorostrana
pozorišta
brod i u njemu vrt
sve stranice nestalih knjiga
prašinu iz muzeja
kamenje i pesak
sva otvorena vrata
plešem
zvuk briše
obode planina
(Iz nedavno objavljene knjige "Flamenko utopija")
